Jovan Stanojević

 

ЖИВОТНИ И УМЕТНИЧКИ ПУТ ЈОВАНА СТАНОЈЕВИЋА

 

Рођен је 14.01.1927. године у Сувом Долу, као прво дете Анице и Симе Степића. У то време,

у Хомољу, услови за живот били су јако скромни, много се радило а тешко живело. Људи се сналазили на разноразне начине како би макар на кратко изменили и ослободили се свакодневне рутине. Музика је била начин борбе и духовна водиља у животу породице Степић. Правили су и свирали фруле и кларинете генерацијама уназад. Тако је и Јован свирао ова два инструмента учећи од свог оца и вежбајући сам.

Већ 1939. године, као дванаестогодишњак, одлази на своју прву свирку са, тада популарним, дувачким оркестром из Жагубице кога је водио чувени чича Стања. Наредних петнаест година свира искључиво кларинет на прославама по Хомољу, Ресави  и шире. Путујући по Србији упознаје доста музичара. Тако је у једном Јагодинском хотелу упознаје саксофонисту забавне музике, који је свирао тада популарне шлагере, и који му је дао да проба његов саксофон. Испоставиће се да је то је био пресудан моменат у Јовином животу. Он се у тренутку заљубљује у снажни а опет топли тон саксофона и чврсто одлучује да овом инструменту посвети свој живот. Нико до тада није користио саксофон у народној музици, а Јован несвесно почиње да исписује нове странице музичке историје својим саксофоном.

  1. године продаје два вола и одлази за Београд да купи саксофон. Најближи пријатељи и колеге су га саветовали да то није паметно, баш као и продавац инструмената на Теразијама када га је видео обученог у сељачко одело. Покушао је да га разувери и укаже му на грешку коју прави избором инструмената комбинованог, за продавца, погрешном врстом музике. Јован уверен у себе и свој избор купује саксофон. Упорно је вежбао док у потпуности није овладао техником свирања. Сам је врло успешно решавао све тонске и техничке проблеме, што су му и касније потврдили врхунски, образовани музичари.

Са новим инструментом, исте 1955. године, започиње сарадњу са хармоникашем Павлом Бабејићем која доноси не само промену оркестра него и оно битније, промену стила свирања. Публици се све више и више допадао тај нови, карактеристичан звук саксофона у народној музици, па се за Јованово име чуло и изван Хомоља. Тако 1961. године добија понуду за место сталног члан оркестра „Радио Светозарева“, али пошто је то подразумевало и пресељење он то понуду одбија. Зато наредне 1962. године прихвата позив, популарног пожаревачког хармоникаша и композитора, Витомира Животића и постаје члан његовог оркестра „ВЕСЕЛИ МОРАВЦИ“. Тада почиње период највећих уметничких успеха Јована Станојевића, а његова популарност се шири и изван граница тадашње државе.

Те шездесет друге године снима своју прву плочу, што је у то време била привилегија само  малог броја људи. На плочи налази место прво ауторско коло „НОВА ХОМОЉКА“, а плоча се продаје у преко 100.000 примерака и постаје „ЗЛАТНА ПЛОЧА“. То је било први пут у нашој земљи да је на саксофону снимљена нека композиција из жанра народне музике. Снимање је обављено у Радио Нишу, а музички уредник (или продуцент) је био фрулаш Павле Станојевић.

Оркестар „ВЕСЕЛИ МОРАВЦИ“ са  Јованом постају један од три најпопуларнијих оркестара у земљи. Као резултат тога 1964. године одлазе на прву турнеју у иностранство и оджавају низ успешних концерата по Бугарској са најцењенијим певачима тог времена. Поред турнеја у иностранству радили су и најеминентније фестивале народне музике у земљи, као што је „ЈЕСЕН 67.“. Овај фестивал је означен као догађај од изузетног значајана, одржавао се у свим већим градовима Југославије, уз свакодневну медијску подршку Радио-Телевизије и као такав окупио је врхунске певаче из целе бивше СФРЈ. Како са ,,Веселим Моравцима“ тако и са другим оркестрима и бројним певачима, Јован је приређивао велики број концерата широм земље, а најзначајнији су били у „ДОМУ СИНДИКАТА“, тада најсавременијој дворани у земљи.

У наредним годинама Јован наставља да снима ауторске плоче али сарађује и осталим великанима музичке сцене. Између осталих свирао је и са оркестром РТС, под управом Бокија Милошевића и Бранимира Ђокића; са оркестрима Мирослава Матушића, Тихомира Пауновића, Драгослава Живановића – Троше, Мирослава Стојановића и другим; Наступао је и снимао са певачима, као што су: Милан Бабић, Радиша Урошевић, Маринко Роквић, Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић, Раде Јоровић, Нада Топчагић, Љуба Лукић, Раша Павловић, Бора Спужић – Квака, Аца Стефановић и др. Дуго година је радо свирао у културно уметничком друштву „ХОМОЉЕ“ из Жагубице са Павлом Бабејићем и Стевом Митићем.

Јован је компоновао и снимио велики број српских и влашких кола и сва се чувају као трајни снимци радио Београда. Квалитет његових композиција је у томе што су засноване на изворним и аутентичним народним мотивима. Он у свом стваралаштву поштује традицију и основне карактеристике мелодике краја из ког потиче и који представља кроз своја дела. Поштује стилска обележија како српске тако и влашке музике и користи украсе који су типични за тај мелос, строго водећи рачуна да не наруши изворност и природност, а све у жељи за популаризацијом и одржавањем лепоте традиционалног стваралаштва. У његовим композицијама успео је да се одупре утицајима жанрова, мелодија и ритмова далеких и страних крајева. Те због тога његове композиције и треба да буду узор новим генерацијама као пример како очувати и поштовати свој фолклор и традицију. Његова кола су и данас, након толико година од настанка, на репертоарима свих наших саксофониста али и других инструменталиста.

О Јовановим свирачким способностима сви велики музичари имали су само речи хвале и поштовања. Међу њима истицао се Боки Милошевић, најшколованији народни музичар, који је говорио да је готово невероватно да један самоуки саксофониста тако добро влада техником дувања, да поседује природно леп тон, прецизну интонацију, савршено уједначену технику прстију, урођен осећај за фразу и креативност у свирању и стваралаштву. Због свега тога је он увек радо долазио у студио да снима са Јованом.

Велико поштовање и љубав Јованова према свом завичају изражена је тако што је својим делима давао имена места из Хомоља. На тај начин је Србији, кроз музику преносио сву лепоту завичаја и чувао га од заборава. Па се тако и данас памте и радо слушају – „Нова Хомољка“, „Жагубичанка“, „Суводолка“, „Рибарка“, „Лазничанка“, „Крепољинка“ и друге његове композиције.

Кроз Јованову саксофонску школу прошао је велики број младих музичара не само из Хомоља већ и шире из Србије. Он је несебично делио своја сазнања о музици и свирању саксофона, са њима наступао, снимао и уживао у њиховом напредовању. То све са жељом популаризације саксофона у народној музици кроз повећање броја младих, квалитетних свирача.

Са супругом Милицом подигао је два сина и добио четворо унучади. Син Периша и унук Петар наставили су Јованову традицију као четврти и пети узастопни наследници кларинетиста и саксофониста у породици.

Јован Станојевић је дуго година био члан ЕСТРАДЕ  (удружења музичких уметника) и члан Савеза композитора Југославије.

 

 

 

Content Protected Using Blog Protector By: PcDrome.