Manastir Gornjak

Djura Jaksic je u jednom periodu svog teskog i mukotrpnog zivota izabrao Gornjak kao svoje boraviste. Tu je proveo par godina. U Zagubici i okolnim selima, radio je kao ucitelj. Iz tog perioda poticu i dve pesme vezane za Gornjak: „Put u Gornjak“ i „Noc u Gornjaku“.

Noć u Gornjaku

Put u Gornjak

Od Velikog Sela do samoga Zdrela
K’o da j’ vila neka cilim razastrela
Od zelene trave i svakakve sare,
Da sebi domami umorne becare;
Pa dokle ti vila lakog sanka bira,
Hladjan potok slabe noge ti ispira,
Vetrovi ti tihi lepi miris daju,
Zasladjene hrane gorkom uzdisaju…
Sa dalekog puta, umoran sam seo,
Ne bi’ l’ sanka nas’o, setan, neveseo,
Povilo se cvece, polegla je trava,
Ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti…
Mnogo li sam strad’o, kad se srce seti;
Nikad dobro jutro! Nikad dobro vece!
Meni nocca lako nikad ne protece…
U mislima tako, uzdahn’o sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih vecan oganj stvori,
Da u njima dusa pre roka izgori!
Po golemom svetu mladjen se potucam, –
Sto Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?…
Sve sto mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat’ sam mor’o ravno podjednako!
Pa gde sad pocivam? …O, da divna mesta!
Lepsa nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvecem, okiceno goram’, –
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
Eno vec se kriju sjajni sunca zraci,
Ka zapaduzlatni putuju oblaci;
Torbicu sam svez’o, opanak priteg’o,
I ja bih sa suncem nekud dalje beg’o,
Ali jedno srce, drugo sudba zeli;
Ja po sudbi moram, sto ona prideli.
Vidis ono stanje, sto se nebu penje?
To je volja sudbe…gorko prideljenje!…

Ko bolanog nada nebu podignuta,
Podize se gora od kamena ljuta,
Bonu dize glavu, a kolenom kleca,
Kamenito srce Mlava joj proseca;
Zajazit’ se ne da, mumla, jeci, stenje
I u muci teskoj prozdire kamenje;
Na nju gresnu sunce, nikada ne sija,
Samo grom je mraznu, sa hukom probija,
Plamenita munja opali joj lica,
Da vecma potamni, sramna prokletnica!
U necistom nedru vecnu kletvu skriva,
Zato gdegde grmi i nemo pociva;
Blagoslov je prokl’o srpski care Lazo, –
Kako bi joj i Bog milosti ukaz’o?…
Pored nje me bujne, tvrda staza vodi,
Ali kuda, kuda? ? Kud sam or’o hodi
Povise oblaka, i od neba vise,
Jer umesto neba, pust se kamen dize…
Ne cuje se tica, bas nikakva glasa,
Do vecite huke bezboznih talasa…
Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,
U ‘vakoj se gori najlakse zaluta;
Oslabele noge dalje ne mozedu,
A i kud ce dalje…dalju trazit’ bedu?…

Iznemoglo telo survalo se dole
Pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
Cuvala je verno svoga gospodara.
A danaske sta je razvalina ova?…
Postala je gnjezdo starijeh orlova!…
Slusala je negde bujnih truba zvuke,
Sta danaske slusa?… Medjede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala, ?
Namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leze stare slave znaci,
Oruzje svetlo, konji i junaci…
Sve tu mirno lezi, pod stenom strahote,
Iz prasine njine gusteri se kote…
Na njoj danas sedim i daljinu gledim,
Valjda gdegod blize miran krov se dize,
ili dobar pastir stadu sledi belom…
Al’ nista ne bese u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini puk’o
I u pukot svoju sve zivo povuk’o!…

Al’ sta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Rasirila krila labudova bela,
?Belocu je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara
i po hladnoj steni zlatne pruge sara.
Jedno se je zvono s bele kule culo,
U mome je srcu triput odjeknulo;
Zapojase tiho kaludjeri sveti…
Mozete l’ me noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorista, eno dvorskih vrata,
Primice me u dvor, strana, nepoznata;
Odmor ce mi dati, to mi samo treba,
A blagoslov na nas Bog salje sa neba!…

1857.

Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine

Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine nije sačuvana, ali je nekoliko puta štampana. Izd. MS 193-195.

 

Bogospoznajna je i svedarna svaka carska reč gospoda Isusa Hrista koji od nebića stvori biće i ljudsku prirodu iznad svih tvari udostoji. Nije joj darovao samo da vlada nad svim tvarima na zemlji rođenih, već joj i od svoga bića pridodade, to jest razumne stvari iz kala načini i samosvojnu ljudsku prirodu stvori. Onima što ga toplo i saosećajno vole, obećao je očinstvo svoga bića onima što ga željno ištu, sinovstvo njegovo slobodno je darovao, a onima što podražavaju dobrovoljno njegova stradanja, koja je izabrao za naše spasenje, većima od svega stvorio je slavno vaskrsenje svoje na radost, radi čega je odredio kao posrednicu prečistu Vladičicu našu Bogorodicu, zastupnicu našu i zaštitnicu i pouzdan zaklon i pomoć, od koje se i ja nadam milost da dobijem na strašnom i nelicemernom sudu gospoda našeg Isusa Hrista, pred kojim anđeli s arhanđelima stoje.

Toga radi i ja pravoverni knez Lazar, samodržac sve Srpske zemlje, potrudih se da ovaj mali dar prinesem Vladičici mojoj, presvetoj Bogorodici, i sazidah crkvu na mestu koje se zove ŽDRELO BRANIČEVSKO i priložih i uredih svakim potrebama, koliko je dovoljno domu prečiste Bogorodice: selo Bistrica sa svim međama i pravima, kako izlazi od Crte niz polje izvor Meslekovce, a na sastanku Bistrice Orlovica, a posred luga ka gorama Vinov crveni, a na reci Izvoru selo Novaci, selo Bistrice, selo Stanica sa svim međama, selo Kovarne i s njim Hlaholi u Venčanici, selo Vošapovac na Mlavi i Dunavu, Kostolac i Biskuplje s Trstenikom i svim međama i pravima, Vir više Poreča i Greben. U Zviždu selo Voluja i selo Kruševica. U Omolju selo Osanice i Dolnje Adujevo s Kiseljevom, Gradni put, Blanenkijev laz, Prokop. Vrbovnik, Slatina, Golovrk, Jamnik, Mačkove padine, Dub, selo na Mlavi, oboji Marolevci sa svim međama i pravima, Zglčić i Smalkovci, Mlava i pred Mlavom lug, Nakrinčica na Jazvini, Orehov Ključ, selo Osanica sa svim međama od Košarne s Haldujem pod delom i zabrđem, a takođe delom na Ustije od toga toka idući u Mlavu.

Ovo je moj mali dar domu prečiste Vladičice naÅ¡e Bogorodice i molim svakoga koga bog izvoli da vlada posle mene, da ovaj moj mali prilog ne povredi nego čak da ga i potvrdi. Ako se neko drzne da ga razori ili da otme neÅ¡to od onoga Å¡to je pisano, neka ga razori Gospod Bog i njegova prečista Bogomati i neka je priključen Judi i Ariju i tima koji rekoÅ¡e „krv njegova na nas i na čeda naÅ¡a“ i neka mu je tužiteljica mati božja na straÅ¡nom sudu. Meseca avgusta 1-ga.

U Hrista Boga blagoverni knez Lazar.

Leto 1380.