Када се већ говори о манастиру, даћу свој скромни допринос указивањем на нешто мање познате детаље о историји ове српске светиње:
Манастир Горњак смештен је у долини реке Млаве, у живописној Горњачкој клисури.Градња манастира трајала је од 1376. до 1380. године, подигао га је кнез Лазар и представља његову задужбину. Из тог периода, данас је сачувана главна манастирска црква која је посвећена Ваведењу, и капела у пећини која је посвећена Светом Николи. Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита – Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви., живопис је слабо очуван, јер је страдао у пожарима и разарањима. У нешто бољем стању су фреске које се могу видети у капели Светог Николе. Што се тиче живописа који се може видети у цркви, он потиче из 18. и 19. века, а међу њима се налази фреско портрет кнеза Лазара и представе светих ратника.
У попису из времена Мурата III (1574-1595), јавља се први пут ново име манастира – Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од „горњег града“. Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.
Манастир је иначе чувао велике драгоцености у својој ризници: повељу кнеза Лазара, повељу патријарха српског Спиридона (XIV век), барјак цара Душана, чашу кнеза Лазара, са угравираним иницијалима… Кажемо ‘’чувао је’’, јер тих драгоцености више нема у манастиру. У Првом светском рату, Бугари су однели, не само златни путир, који је кнез Лазар поклонио манастиру, барјак цара Душана и све друге драгоцености, већ и манастирска звона.
У Другом светском рату, Немци су запалили манастир, па су тако пропале или однете и остале вредности манастирске ризнице и библиотеке, а међу њима нестале су и повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона.
Занимљива је представа на јужном стубу, близу порте, на коме је Исус представљен као добар пастир коме је око врата човек а не јагње.
Познати српски писац,Ђура Јакшић, написао је поеме „Пут у Горњак“ и ,,Ноћ у Горњаку,,
Ђура Јакшић у одушевљењу певао: „Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела“. Феликс Каниц је записао: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци“.
У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се М. Р. из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне.
Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро.
Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира.
О светом Гиоргију Синајиту чије се мошти налазе у манастирској цркви, познато је то да се ради о Григорију Млађем Синаиту,названом Горњачки. Његово порекло је непознато. Познато је да је дошао у Парорију из Цариграда, што би указивало да је пореклом био Грк.. Међутим, древно светогорско предање тврди да је он дошао „из Србије“. Рођен је крајем ХIII или почетком ХVВвека. Где се подвизавао пре доласка у Парорију, тешко је утврдити. У Парорији је заједно са Ромилом био послушник старца Илариона кога је Ромило просто приморао да им буде духовник после смрти његовог старца. Када је Ромило отишао у Свету Гору, Григорије и Иларион су и даље остали у Загори. По упокојењу пак Илариона Григорије и сам отпутује у Свету Гору, узевши Ромила за духовног оца. После Ромиловог одласка у Авлону и Србију, Григорије је остао и даље у Светој Гори. Светогорско предање му приписује да је у то време основао манастир Григоријат, који је по њему добио име. Због напада агарјанских и он напушта Свету Гору и заједно са групом својих ученика одлази у Србију, примљен од цара Лазара. Око његове пећине у којој се подвизавао, у Ждрелу Браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали Млаве, створила се нова монашка насеобина скитског типа, у којој је у време Деспота Стефана живело и по 300-400 монаха. Уз помоћ кнеза Лазара ту је Григорије подигао храм Ваведења Богородице, добивши повељу за оснивање манастира од патријарха српског Спиридона (1380).
Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати исихаистичким упражњавањем контеплативног живота, (контемплација- духовно сагледавање односно опажање узвишене лепоте у стварима) па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињену од келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје..
Историја поменуте капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу. Када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан.
Шта је исихаистичко упражњавање контеплативног живота
Исихазам – срце духовног живота
Прво да видимо шта управо значи ријеч „ИСИХИА“? Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човека и свет у коме живи, то је стални немир и променљивост. Отуда човек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство сведочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир човека треба тражити у дубинама човека , и „с оне стране“ тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутрашњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног места за живот и пребивање, него суштинско сабирање људског бића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски речи „ИСИХИЈА“ онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз веру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор целокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божији: „зашто вапијеш к мени“ . То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, познао је дубину тајни.
Autor teksta Bojan
Skorašnji komentari