Žagubica

Bojan Viktorović

Још да додам и причу о једној од највећих тајни и мистерија, како је наведено у књизи Александра Саше Игњатовића, а то је прича о
мистичном извору.
Горњачка вода надалеко је чувена. Са западне стране манастира зјапи обична рупа, метар-два удаљена од зида. У сивим стенама се виде – једна кашика за коју нико не зна како се и зашто ту нашла. Вазда ту стоји и нико је не узима, а камоли да помисли да је понесе са собом. Овде, кап по кап воде потекне само на Ђурђевдан, али и 4. децембра кад се слави манастирски празник, Ваведење Пресвете Богородице.
Догађа се да вода потекне искључиво у три сата ујутро, пре прве литургијске службе. Тада монахиње, на челу са игуманијом Вероником, покупе драгоцене капљице воде и после их деле коме је потребна. Деле их, док има. У погледу количине воде извор није толико издашан.

Када се већ говори о манастиру, даћу свој скромни допринос указивањем на нешто мање познате детаље о историји ове српске светиње:
Манастир Горњак смештен је у долини реке Млаве, у живописној Горњачкој клисури.Градња манастира трајала је од 1376. до 1380. године, подигао га је кнез Лазар и представља његову задужбину. Из тог периода, данас је сачувана главна манастирска црква која је посвећена Ваведењу, и капела у пећини која је посвећена Светом Николи. Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита – Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви., живопис је слабо очуван, јер је страдао у пожарима и разарањима. У нешто бољем стању су фреске које се могу видети у капели Светог Николе. Што се тиче живописа који се може видети у цркви, он потиче из 18. и 19. века, а међу њима се налази фреско портрет кнеза Лазара и представе светих ратника.
У попису из времена Мурата III (1574-1595), јавља се први пут ново име манастира – Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од „горњег града“. Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.
Манастир је иначе чувао велике драгоцености у својој ризници: повељу кнеза Лазара, повељу патријарха српског Спиридона (XIV век), барјак цара Душана, чашу кнеза Лазара, са угравираним иницијалима… Кажемо ‘’чувао је’’, јер тих драгоцености више нема у манастиру. У Првом светском рату, Бугари су однели, не само златни путир, који је кнез Лазар поклонио манастиру, барјак цара Душана и све друге драгоцености, већ и манастирска звона.
У Другом светском рату, Немци су запалили манастир, па су тако пропале или однете и остале вредности манастирске ризнице и библиотеке, а међу њима нестале су и повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона.
Занимљива је представа на јужном стубу, близу порте, на коме је Исус представљен као добар пастир коме је око врата човек а не јагње.
Познати српски писац,Ђура Јакшић, написао је поеме „Пут у Горњак“ и ,,Ноћ у Горњаку,,
Ђура Јакшић у одушевљењу певао: „Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела“. Феликс Каниц је записао: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци“.
У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се М. Р. из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне.
Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро.
Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира.
О светом Гиоргију Синајиту чије се мошти налазе у манастирској цркви, познато је то да се ради о Григорију Млађем Синаиту,названом Горњачки. Његово порекло је непознато. Познато је да је дошао у Парорију из Цариграда, што би указивало да је пореклом био Грк.. Међутим, древно светогорско предање тврди да је он дошао „из Србије“. Рођен је крајем ХIII или почетком ХVВвека. Где се подвизавао пре доласка у Парорију, тешко је утврдити. У Парорији је заједно са Ромилом био послушник старца Илариона кога је Ромило просто приморао да им буде духовник после смрти његовог старца. Када је Ромило отишао у Свету Гору, Григорије и Иларион су и даље остали у Загори. По упокојењу пак Илариона Григорије и сам отпутује у Свету Гору, узевши Ромила за духовног оца. После Ромиловог одласка у Авлону и Србију, Григорије је остао и даље у Светој Гори. Светогорско предање му приписује да је у то време основао манастир Григоријат, који је по њему добио име. Због напада агарјанских и он напушта Свету Гору и заједно са групом својих ученика одлази у Србију, примљен од цара Лазара. Око његове пећине у којој се подвизавао, у Ждрелу Браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали Млаве, створила се нова монашка насеобина скитског типа, у којој је у време Деспота Стефана живело и по 300-400 монаха. Уз помоћ кнеза Лазара ту је Григорије подигао храм Ваведења Богородице, добивши повељу за оснивање манастира од патријарха српског Спиридона (1380).
Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати исихаистичким упражњавањем контеплативног живота, (контемплација- духовно сагледавање односно опажање узвишене лепоте у стварима) па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињену од келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје..
Историја поменуте капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу. Када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан.
Шта је исихаистичко упражњавање контеплативног живота
Исихазам – срце духовног живота
Прво да видимо шта управо значи ријеч „ИСИХИА“? Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човека и свет у коме живи, то је стални немир и променљивост. Отуда човек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство сведочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир човека треба тражити у дубинама човека , и „с оне стране“ тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутрашњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног места за живот и пребивање, него суштинско сабирање људског бића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски речи „ИСИХИЈА“ онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз веру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор целокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божији: „зашто вапијеш к мени“ . То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, познао је дубину тајни.

Autor teksta Bojan

Општинско веће је на истој седници на захтев Туристичке организације о давању мишљења поводом одржавања планираних манифестација донело одлуку којом се предлаже Туристичкој организацији отказивање свих манифестација планираних за текућу годину, а које се финансирају  из буџета општине Жагубица. Средства предвиђена за те намене биће усмерена за санацију последица насталих услед поплава.

http://www.zagubica.org.rs/index.php/component/content/article/13-2012-10-29-10-19-29/638-30.html

Klisura Osaničke reke

   http://www.vrelahomolja.com/vrela-homolja/osanica

Sam naziv „Osanička klisura“, „Osanička reka“, jasno kazuje da su ovi prirodni resursi vezani za naselje Osanica koje pripada opštini Žagubica, odnosno Homolju. Osanička reka koja prolazi kroz naselje Osanica, desna je pritoka reke Mlave, a njeno izvorište čine više manjih potočića koji neposredno izviru ispod Homoljskih planina, koje čine prirodnu severnu granicu opštine Žagubica prema Kučevu. Visinska razlika Osaničke reke od izvorišta do ušća jeste oko 500 metara, a visina klisure kreće se od 180-250 metara.

Na 500 metara od naselja, uzvodno uz Osaničku reku nalazi se zaštićeno prirodno dobro III kategorije „Klisura Osaničke reke“, koje zahvata levu i desnu obalu reke u površini od 30.44.45 ha,a počev od veštački napravljene brane na samoj reci. Bogata različitim oblicima, geomorfološke građe Osaničku klisuru sa kraškm i hidrološkim pojavama iz perioda paleozoika, mezozoika i kenozoika čini je jedinstvenom na ovim prostorima. U samoj klisuri očuvale su se 166 biljne zajednice među kojima su dominantne reliktne vrste, 22 vrste ptica i 15 vrste faune sisara.
Na sredini zaštićenog područja, Osaničku klisuru krasi Osanička prerast (kameni most), tunelskog tipa, dužine oko 10 metara i visine tunela oko 1,3 metara. Zanimljivo je što prerast spaja obale klisure na čijim se vrhovima prepoznaju ostaci nepoznatih i neistraženih utvrđenja, a u samoj reci nalazi se kamenje koje je oblikovano ljudskom rukom. Brežuljak na levoj obali reke, lokalno stanovništvo vlaškog porekla naziva „Šetaće“, što još više ide uprilog pretpostavci da je tu bila naseobina odnosno „šetalište“ – trgovačko mesto. Uzvodno, oko stotinu metara od prerasti u samom dnu reke, a ispod okomitih stena, na obe obale izviru dva veoma jaka izvora koja u sušnom periodu čine Osaničku reku.

Dragiša Bogdanović,
Izvarica

MANASTIR
Trška Crkva
Mnoge nedoumice, pretpostavke, napisane priče ili legende, ništa pouzdano ne kazuju o manastiru Trška Crkva u opštini Žagubica, zato što su mnogobrojna osvajanja i porobljavanja Homolja uzrokovala uništavanje materijalnih dokaza o nastanku i trajanju kroz vekove .Svakako da je jedan od glavnih uzroka nepoznanica i lutanja u spoznaji činjenica, ustaljena praksa da ISTORIJU pišu pobednici.
Mnogi pisani tragovi o Homolju upućuju nas na postojanje naselja GOSPOĐINCI u srednjem veku i TRŽNOG CENTRA , pored sadašnjeg manastira Trška Crkva, toponim TRG, kao i severoistočnog brežuljka CARINA.Takođe opisuje se vreme rušenja i obnavljanja Trške Crkve, a samo se nagađa i pretpostavlja ko je rušio i obnavljao bez kvalitetne analize pisanih tragova i logične analize mogućih dešavanja u tom periodu.
Istraživanje arheologa 1981. godine rasvetlilo je delove istorije manastira i ponešto što je vezano za njegovu istoriju ali je svakako ostavilo senku na celokupan rad i postupak koji baš ne ide u prilog ni stručnjacima ni crkvenoj hijerarhijskoj strukturi. Zapravo, kad su uzorkovali malter iz temelja manastira, za koji je utvrđeno da je iz IX veka, radovi su prekinuti i delimično su objavljeni. Uzgred budi rečeno prekinuto je istraživnje starosti objekta kao i nekih grobova koji asociraju na to da su u njima sahranjene znamenite ličnosti iz naše istorije, iz srednjeg veka.
Takođe nisu dovoljno istraženi i isčitani natpisi i crteži na kamenim blokovima koji su uzidani prilikom obnavljanja objekta, a pokupljeni su iz porušenih delova manastira i oštećenih grobova u porti.
Uvrđeno je da su objekat obnovili braća kraljevi Dragutin i Milutin u XIII veku (1275), postoji natpis u kamenu o obnovi manastira 1382/3. godine, ali ne zna se ko ga je obnovio. Može samo da se pretpostavi, obzirom da je u to vreme (1378-81), knez Lazar gradio manastir Gornjak kao pribežište za svoju porodicu, očekujući mogući poraz na Kosovu u sukobu s Turcima. Zapisana je obnova manastira 1429/30. godine bez zapisa o darodavcu ali nisu dovoljno analizirani tadašnji odnosi između vladarskih porodica Lazarevića i Brankovića.
Sukob oko prestola posebno se rasplamsao između despota Stefana Lazarevića (sina kneza Lazara) i Đurđa Brankovića (kasnije despota, sina Vuka Brankovića), u vreme 1402. godine, kada je u bici kod Angore tatarski emir Tamerlan porazio i zarobio Bajazita.Posebno je za istoriju sukoba značajna bitka pored sela Tripolje kod Gračanice na Kosovu u kojoj su protiv despota Stefana Lazarevića učestvovali združeni Turci i Đurađ Branković. Đurađ je Stefanu i Oliveri Lazarević bio sestrić od Lazareve kćeri Mare. Uz Stefanovo posredovanje Tamerlan je 1403. godine oslobodio gospođu Oliveru Lazarević (Lazarevu kći), Bajazitovu haremsku ženu i tad su joj vraćeni posedi koji su joj dati u miraz kad je poslata u harem 1490. godne, a to su Braničevo, Golubac i posedi kod Negotina. Olivera je bila izuzetno privržena bratu Stefanu i pomagala mu je u rukovođenju savetima, gradnji zadužbina i posredovanjem kod drugih vladara. U to vreme Đurađ Branković je proganjao svoju tetku Oliveru i ujaka Stefana i svakako nije mogao da utiče na korišćenje poseda koji su bili Oliverin miraz, a samim tim i na posede u tadašnjem ’Omolju, današnjem Homolju. U prilog tome da se zaključiti da je gradnju Smederevske tvrđave Đurađ Branković započeo 1428. godine, sa svojom tadašnjom ženom u narodu poznata kao „prokleta Jerina“, tek posle smrti trovanjem, despota Stefana Lazarevića 1427. godine.Može da se posumnja da je tad (već despot) Đurađ Branković, porušio Stefanovu zadužbinu manastir Blagoveštenje na ulazu u Gornjačku klisuru, mitropoliju u gradu Ždrelo i Tršku crkvu u kojoj se skrivala Olivera njegova tetka. Zapisi na kamenim blokovima uzidanim prilikom obnove Trške crkve 1429/30. jasno ukazuju na sumnju,da je obnovu crkve izvršila gospođa Olivera (Lazarević), da je tad obnarodovana njena lažna smrt i pomen na nju, normalno uz „lažni blagoslov“ despota Đurđa, da bi joj se zavarao trag i prestane progon. Nije nemoguće da je ona kasnije stvarno tu i sahranjena, a da su je monasi pre i posle smrti krili u Homolju. Pretpostavka koja se zasniva na natpisu:“ „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. U dane blagočastivog despota Đurđa leta 6938 (1429/30) i pokojne gospođe Olivere ovu pripratu sagradiše željom protopopa Kuzme. Bog da ih prosti Amin.“ Kome „BOG DA IH PROSTI“? Đurađ je tad bio živ! Drugo, pominje se u pretpostavkama neka druga gospođa Olivera, kao moguća prva žena despota Đurđa Brankovića? Da li bi „prokleta Jerina“ dozvolila da se ona pomene i sahrani u porti tadašnje Trške crkve, i to još uz blagoslov despota Đurđa bude zapisana u kamene blokove, ako je već zabeleženo u istoriji njena hirovitost i rukovođenje nad samim despotom, njenim mužem. Još jedan dokaz koji asocira na prisustvo Olivere Lazarević u Homolju jeste i prethodni naziv naselja GOSPOĐINCI, koje je zabeleženo u kartama srednjeg veka, na mestu gde se danas nalazi manastir Trška Crkva, a u to vreme malo je njih imalo pravo da se zovu GOSPODA. Očigedno je da su u tom naselju u to vreme, boravili neki iz redova zvanih GOSPODA ili „GOSPOĐA“. Toponim CARINA, zapravo brežuljak koji se nalazi severoistočno od manastira, potvrđuje opisane granice miraza kojim je gospođa Olivera raspolagala po povratku u Srbiju. U nizu dokaza da despot Đurađ Branković nije ima kontrolu na prostoru srednje Mlave (Ždrelo) i Homolja za vreme života despota Stefana Lazarevića i sestre mu Olivere Lazarević, jesu grob Stefana Kuveta, sina Vuka Kuveta i grob Teodore supruge Ilije Deslislagića, obe u to vreme veoma moćne porodice koje su direktno bile privržene despotu Stefanu Lazareviću i gospođi Oliveri. Njihovi grobovi se nalaze u maloj crkvi mitropolije u gradu Ždrelo, a sam Vuk Kuvet pominje se kao VELIKI ČELNIK despota Stefana Lazarevića već 1402 godine. Može da se poveruje, da je posle nasilne smrti despota Stefana Lazarevića 1427 godine,despot Đurađ Branković porušio mitropoliju u Ždrelu, manastir Blagoveštenje na ulazu u Gornjačku klisuru, Tršku crkvu a kamen od ruševina iz Gornjaka iskoristio za gradnju tvrđave u Smederevu.

03.12.2013.
Dragiša Bogdanović,
Izvarica